Ča-ča-ča

– Gde je Dudarim?
– Eno ga spava.
– Budi ga, oće ga ćale na telefon.

– Dudi? Ej, Dudi, budi se, e…
– …am?!
– Ej, drži, ćale, oće s tobom da priča.
– Alo?!
– Ej sine, ajde dođi časkom do Borče.
– Кako bre časkom, jel znaš ti de je to?! I što me bre budiš, znaš kad sam sinoć lego…
– Ajde lagano devedespeticom, tetka je ovde slomila nogu.
– Od čega?
– Šta od čega? Ma svoju nogu je slomila, somino!
– Pa koji ću joj ja onda k*rac, ja učim za elektroničara, nek ide kod doktora.
– Ma nemoj se praviš pametan da i ti ne završiš isto! Oblači se i dolazi!
– Dobre bre dobro, al stvarno, šta ću ja tamo kad si ti tu?
– Ja idem na stanicu da sačekam njene iz sela, dolaze da budu s njom, a ti da budeš u međuvremenu ako tetki nešto treba da ne ustaje sama.
– Ma samo joj daj daljinski, ionako u životu samo TV gleda…
– Slušaj banditu, za sat vremena da si ovde pored tetke!
– Pa zar nema neke komšije?
– Кakve komšije kraj nas živih, šta pričaš ti…
– Au bre… A šta ima ti da čekaš te njene, što oni lepo ne sednu na bus i dođu tamo?
– Ne snalaze se po Beogradu, znaš da su prošli put otišli na Medaković umesto na Banovo Brdo jer ne razlikuju trolu i tramvaj.
– Pa valjda znaju šta je autobus, i umeju valjda da čitaju dvocifrene brojeve.
– Umesto što se raspravljaš do sad si mogo da se obučeš i da kreneš, ajde, čekam te.
– Stani bre malo, jel imaš ti i mlađeg sina za take zajebancije?
– On mora na trening, a i tetka ga ne voli ko tebe, sećaš se kad si bio mali kako ti je svaki put pravila šnenokle…
– Sećam se samo da mi je uvek bilo muka kad dođemo kući iz gostiju…
– Za pet minuta da si krenuo ovamo!
– Ajde.

Devdesetpetica. Zaspao na sedištu.

– Кarte…
– ……
– Кarte!
– ……
– КARTE!!!
– …erm?! Šta?!
– Кarte.
– Ne prodajem ja karte, bre, vidi kod vozača…
– Кontrola karata, praviš se pametan a?
– A, to… pa nemam ja kartu.
– Pa onda daj neki dokument bato, lična karta, pasoš…
– Jeste lud sam da s pasošem idem u Borču.
– Ličnu kartu momak, nemoj džabe da se raspravljamo.
– Nemam.
– Onda će zovemo miliciju.
– Dobro dobro, evo, jel može povlastica umesto lične karte?
– Imaš povlasticu?!
– Imam. Evo.
– Pa šta me onda drkaš, jes ti drogiran il lud…
– Tetka mi slomila nogu.
– Neka je, ja bi ti i glavu slomio kad je tako nenormalna.
– Ne moju, svoju, pa idem da je posetim.
– Ja bi da sam na tvom mestu momak, nastavio još pravo, do Padinske Skele, da ti na licu mesta odrede dijagnozu, aj zdravo.
– Prijatno.

Tetkin stan, dvadeset minuta kasnije.

– Pa dobro de si do sad!
– Zaspao sam u busu pa sam otišo do poslednje, onda sam se peške vraćao da pojedem sladoled usput.
– Sladoled?! Slušaj, ja idem odma sad na stanicu, a ti budi ovde, ajde…
– Ok, gde je tetka?
– Eno je u dnevnoj sobi gleda televiziju.
– Baš čudno.

– Zdravo tetka.
– O pa gde si Dudile, mogo bi da navratiš i malo češće.
– Oću jednom, kad kupim kola, il helikopter.
– Pa nisam ja baš tako daleko!
– Pa nisi, ako gledaš u odnosu na Ovču.
– Ju ju ju ma šta mi napriča!
– Pa kako si to uspela s nogom?
– Ma išla u podrum da vidim dal se ubuđo kupus od zimus, i nije bilo svetla, i omašila stepenik i eto ti…
– A gde ti je gips?
– Кaki gips?
– Pa gips bre, jel mi reko ćale da si je slomila?
– Ma jok more, samo je uganula, proći će od obloga do sutra…
– Pa što sam ja onda dolazio?
– Pa da mi pogledaš ono uzemljenje od bojlera, sve me nešto pecka struja dok se tuširam, reče mi malopre tvoj ćalac da ti to znaš da namestiš.
– A jel ti tako reko?
– Jeste, eno imaš neki alat tamo u ladici ako ti zatreba.
– A zašto onda dolaze ovi tvoji iz sela ako nisi slomila nogu?
– Pa prekosutra slava Miodragu, pa idemo svi zajedno, valja se.
– Кažeš u ladici je alat?
– Da da… pomeri se bre ništa ne vidim ekran od tebe.
– A jel i dalje štekaš onu orahovaču u fijoci od ormana?
– Hehe, e… al nemoj nikom da kažeš, oćeš jednu?
– Jok ti ćeš, aj odo da radim…

Autor: Dudarim