Jedna o osamostaljivanju
Upadne mi sinoć neka ogromna leteća buba između jastuka od fotelje. Hrabra kakva jesam, zatrpam je dodatnim jastucima, odguram je u drugi deo sobe i ostavim da prenoći, sve se nadam – ugušiće se do sutra, al’ ne lezi, vraže (što će reći da sam jedva legla i zaspala). Jutros se osmelim da fotelju šutiram nogom. Nije izletelo ništa, zdrav razum mi govori da je odavno već otišla iz kuće, iz mog života, iz zemlje, a kamoli ne iz nameštaja, ali paranoja mi šapuće da se samo zavukla još dublje. Ukućani me uveravaju da tu nema ničega, ali da se ne bi iznenadili da postoji čitavo leglo zbog par kokica i semenki koje su tu takođe zapale, što je meni bilo dovoljno da na fotelju ne sednem ceo dan.
Zatim sam na internetu tražila polovne fotelje, naravno da mi je ova neupotrebljiva. Kasnije mi je sinulo: a šta ako je njoj toliko udobno tu, ipak je to odlična fotelja, ima da poživi godinama, da se uda i osnuje porodicu, pa kad se bubići osamostale i otkinu od roditeljske sise u potrazi za boljim foteljama (i nasmejem se kako buba ima sisu)… I tako zateknem sebe kako guglam stanove za iznajmljivanje i taman kad sam našla jedan sa urađenom dezinsekcijom, mama mi se nasmeje: “Pa, šta ćeš ako ti u taj stan uđe bogomoljka ili skakavac, a ti nemaš nikog da te odbrani?”
Tu se ja uplašim još više, na muci se poznaju junaci, ljutito zatvorim laptop, pa se dozovem pameti, najedem se pasulja, sednem na tu fotelju i sad čekam da priroda uradi svoje. Crkni, bubetino, taman posla da se zbog tebe udam, a nemam ni para za bacanje!
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Zorana Milić)
Be First to Comment