Pomalo

Kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.
Kako si?
– Dobro.
– Hajde, neka je bar nekom danas dobro! – kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u vroši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? „Gura se…“, „Ide, ide, pa stane!“, „Kako drugi hoće!“, „Živi se…“, „Životinjari se“, „Provlačim se nekako!“, „Langzam, langzam, aber ziher!“ (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…
Ali najlepši odgovor svakako je „Pomalo…“ U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. „Pomalo“ kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.
„Pomalo“ je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.
Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: „Kako si?“, a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: „Onda, da ne kvarimo!“ ili diže palac uvis: „Bravo! Samo napred!“ Kod nas, naime, „kako si?“ ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednoga dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: „Zdravo, kako si?“ i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam. Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu… (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza… Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšjama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:
– Dobar dan, kako ste?
Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. „Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?“, pita me i ne može da dođe sebi od čuda.
„Kakav je ovo narod?“ Ne umem da joj odgovorim…
– Zdravo, baba! Kako si?
– A, eto, pomalo…

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja „kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

Preuzeto: MOMO KAPOR – Sećanje i uspomene