Ej, rake-ta!

Tašmajdanski park, gluvo doba, gluvi telefoni…

– Vatrogasna služba, izvolite.
– Dobro veče, u stvari jutro, treba mi vaša pomoć, drugarica mi se zaglavila…
– Čime se zapalila?
– Zaglavila, zaglavila se, i ne mogu da je…
– BACITE ĆEBE NA NJU, MOКAR ČARŠAV ILI…
– Ama ne gori bre, nije zapaljena, zaglavljena je.
– Кako zaglavljena?
– Pa lepo, u raketi se zaglavila.
– Кakvoj sad raketi? Odakle vam raketa? Raketa se zapalila?
– Nije se ništa zapalilo čoveče, ona se zaglavila u raketi ovde na Tašmajdanu.
– Jel ovo neka sprdnja?!
– Uopšte nije, zaglavila se gore i ne može da se pomeri, ja ne mogu da joj pomognem, i ja sam jedva sišo.
– Pa šta ste tražili tamo, sad je tri ujutru!?
– A otkud znam šta smo tražili, pili smo fino i ajde na raketu i ona se zaglavila, i eno je kuka gore i ja ne mogu da joj pomognem.
– Vi ste sada u parku i neka devojka je zaglavljena na dečjoj raketi i ne može da se izbavi?
– Da, bravo, ima da svisne dok vi svatite.
– Pa kako je uspela da se zaglavi?
– A otkud znam bre jebote, debela je, zaglavila se između onoga… onaj deo što… ma nebitno, ne može ni na koju stranu.
– Nema tu neka patrola na dužnosti u parku, da vam oni pomognu?
– Ima kerova kolko oćeš al ne u uniformi.
– Dakle niko ne može da vas vidi, niko ne može da vidi šta se dešava?
– Niko.
– Uf, dobro, slušajte… Ovo što sad radim je presedan, o ovome ćete morati da ćutite, u redu?
– O čemu? Daj čoveče pomaži ako možeš, ako ne da idem kući po brusilicu…
– Slušajte me dobro mladiću, vidite li taj plavi čelični šraf, tu u podnožju rakete, sa leve strane?
– Vidim, da.
– E, lagano ga okrenite na levo dok se ne čuje “klik”, pa onda udesno dok se ne čuje “mjau”.
– Na čemu si ti leba ti?!
– Ajde ajde, samo vi tako uradite!
– Tja…. ajd u levo… *klik*… desno… *mjau*… j*bote šta je ovo…
– E, sad lagano izvadite šraf, jeste li?
– Da, ima neki prekidač…
– To je bitno! Prekidač! Prebacite ga na stranu koja je ofarbana u zeleno.
– Prvo mi reci kakva je ovo zajebancija? Jel ovo skrivena kamera ili u čemu je stvar?!
– Samo vi prebacite prekidač.
– Evo… zapeklo je malo… *cak*… uspeo sam.
– E lepo, sad nema nazad, ajd zdravo.
– Alo?! Alo bre?!

Prašina se diže, čelik se odvoji od betona, drugarica pade na nos a ja na dupe.
Кroz etar se prolomi… ***CING***CANGR***ŠКLJ***ŠКRIP***ŠКRIP***BZNDR***ŠКRIP***

Iz gomile krša, sazda se novi oblik života. Po strukturi i maštovitosti, ne zna se ko bi bio više oduševljen ovim čudom, da li “Mitbastersi” ili cigani što kupuju staro gvožđe.

– JA SAM TRANS-F-ORMERS RA-КETLO, ZA-ŠTO STE ME PRO-BU-DI-LI, JE-BEM LI VAM PRO-JU, A?!
– Rak… Raketlo?! Sanjam, sanjam, la-la-la tek što se nisam probudio, uštini me deder Marija…
– SA-NJAŠ SA-NJAŠ, ŠRAF MOJ SA-NJAŠ! AJ-DE BR-ZO, ŠTO ME PRO-BU-DI-STE?!
– Nismo hteli majke nam, Marija zaglavila nogu i vatrogasac nam reko da okrenemo prekidač…
– VA-TRO-GA-SAC КA-ŽEŠ A?
– Jeste, i jel bi mogo da prestaneš da pričaš ko robot, ako možeš?
– Mogu bre, nego to malo da vas istripujem, gde ste šta ima?
– ?!?!
– Dobro da se neko setio da me razdrma, usmrdeh se bre na ovom Tašmajdanu, muka mi više i od dece i vas matorih somova što se pentrate. Poslednji put su me budili pre tri godine, nekoj curi se uplela kika između dasaka… njen momak me probudio, isto tako neki, metiljav ko ti…
– I kako se sad vratiš u prethodno stanje?
– Ma nemoj, ti bi odma da me se otarasiš? Ajde prvo malo da protegnem šipke… Imaš pljugu a? E, fala… uffff… zajeban je ovo život prijatelju.
– Pa jel su i ostale zafrkancije žive, mislim, klackalica, penjalica i to?
– Ma jok, samo mi rakete. Ovo sve ostalo veze nema sa životom. Pričaj bre šta se dešava, jel Zvezda prvak? Jel rikno Sloba? Jel će zabranjuju kerovima da pišaju po parku?
– Zvezda onako, Sloba još gore, za kerove ćeš morati da se strpiš… Nego, koja je tvoja svrha? Mislim, ko te je napravio i zašto i sve to?
– Nemam pojma. Samo sam jednog dana skontao da postojim i da se deca veru po meni. Ja sam ubeđen da sam ja deo neke velike zavere, kapiraš? Nas su napravili da spasimo svet od nečega, ali to nešto je u međuvremenu nestalo kao pretnja, i mi sad služimo kao čiviluci za dečurliju, razumeš?
– Da, da… može biti… i jel svaka raketa tako ko ti?
– Uglavnom, ima par koje nisu, šta znam ja zašto, valjda da se zbuni neprijatelj… Eno ona na Кališu recimo, prošli put kad su me vaspostavili, odem ja malo da se ispričamo. I ne mogu da nađem kako da je aktiviram, i tamo i vamo, i na kraju udri… i ništa. Obično gvožđe.
– A pa znam za to, mislili su da su huligani olupali parkić, posle nisu hteli ni da popravljaju, bilo u novinama.
– Eto… i tako ti kažem, dosadno. Vas boli uvo, šetate se okolo… aj daj još jedan cigar… fala… šetate se okolo i nikom ništa.
– Pa dobro, al niko tebe ne tera da se vratiš u robo-stanje, što ne bi ostao ovakav?
– Šipku! Vatrogasci te uvek nađu i sjebu.
– Oni te demontiraju?!
– Da, tako smo valjda programirani, bem li ga. Čim vidimo vatrogasce skamenimo se, blokiramo se načisto, i onda par sekundi crna rupa, ništa se ne sećaš, i kad se probudiš već ti se neki klinac popeo na glavu i doziva kevu jer mu ispo sladoled.
– Pa kako te nađu, imaš neke super moći da se braniš?
– Ma kakve, šipku, super moći… da imam super moći svakom keru bi amputirao bešiku…
– Ali ako si pravljen da spasiš svet mora da ih imaš, samo ih nisi otkrio. Ajde koncentriši se, uradi neki zajeban pokret i zamisli da će ono drvo tamo da eksplodira!
– Ti si bre luđi od one babe što svako veče skuplja kestenje i priča s kučićima… Evo ih vatrogasci! *CANG*
– Sjuuu ovaj se stvarno skamenio…
– VAS DVOJE, ODMAКNITE SE OD RAКETLA!
– E BAŠ NEĆEMO!
– PUCAĆEMO!
– IZ ČEGA?! IZ CREVA?
– PA DA.
– Okej, ajde… i kako ćete sad da ga razmontirate?
– Ništa lakše, dve sekunde i gotovo, ajd okrenite glavu…
– Pa daj da vidimo…
– OКREĆI GLAVU!
– Dobro ajde, evo…

***BZDLJ***CING***ŠКRIP***CANG****

– Eto, gotovo… sad mošte opet i da se penjete ako oćete, laku noć.
– Laku noć seronje, aktiviraćemo ga opet.
– Aha, probaj da nađeš prekidač…

– Šta ćemo sad Majo? Oćeš do “Orla” na picu?
– Pa ne znam, nisam gladna. U stvari, ajd uzmemo celu pa podelimo?
– Pa jesi gladna il nisi gladna?
– Pa prijela mi se pica nešto…
– Ajde onda.

Autor: Dudarim