Leša

Vreme je da se prisetimo mog najjačeg dejta ikada.
Ja u prodavnici razgledam i vidim neki lik izviruje između rafova, gledam svoja posla ko svaka domaćica, međutim presreće me frajer u narandžastoj jakni pruža ruku i kaže Zdravo ja sam ALEKSEJ SERGEJEVIČ. Možeš me zvati LEŠA.

Izlazimo ispred prodavnice palimo po cigaretu, kaže on ja živim tu dva ulaza od tebe. VIĐAO SAM TE S PROZORA KAD IDEŠ NA POSAO.
Leša izgleda ok, nasmejan je, plavook. Uzima moj broj da se čujemo nekad. Rastajemo se.

Prolazi neko vreme, Leša mi šalje poruku JEL IDEMO NA VEČERU?
Pošto stalno slušam da treba nekom da dam šansu i izađem sa nekim novim—> Pristajem bez nekog odugovlačenja. Ajde možda bude super. Nalazimo se i krećemo u neki restoran u kraju. Novembar je ili decembar. Kaže on izvini moram u apoteku da kupim jedan specijalni lek. Znaš nema ga u svakoj apoteci. Ne mogu ti reći koji je. Moramo u jednu specijalnu apoteku. Čekam ga ispred te sPeCiJaLnE apoteke kao Bajaga Tamaru ispred Teatra Boljšoj. Lede mi se kosti. Isplatiće se. Leša je biser.

Ulazimo u restoran napokon da ugrejem promrzle kosti. Tu pored šanka se nalazi lavabo sa ogledalom. Leša direktno ide ka njemu i ja već pišem plusić u svoj tefter jer momak je čistunac. Odvrće vodu i dve sekunde kasnije—->GURA GLAVU POD MLAZ. Lik ladno pere kosu. U restoranu. Leša pere kosu a ja nemo gledam u ogledalo i pitam se dobro Isuse Hriste Sveti Savo Sveti Petre Sveta Petka i svi ostali sveci čime sam ovo zaslužila jel može malo neko normalan da me sretne zašto čovek jebeno pere kosu neka neko pozove psihijatriju.
Leša postaje RUMEN KO JABUKA.

Trese svojim crvenom komunističkom facom a voda s njegove kose kaplje po meni on se pravi kao da je sve najnormalnije kao da smo u Budvi na plaži u avgustu a ne u j*benom kineskom restoranu usred zime. Mislim da na momenat gubim svest.

Sedamo da večeramo, zvoni mu telefon, kaže on izvini zove me MAMA.
~Da da mama, ĐEVUŠKA hehehe, budeš BABUŠKA HEHEHE~
Glođem neke batake i molim boga da se zadavim i umrem tu.
On prekida vezu i kaže jel razumeš ruski? Kažem NJET.
Pita me za Tita i Jugoslaviju i SSSR, očarana sam.

U povratku on kupuje pet kila nekog voća i kaže da mu pridržim kese dok mami odgovori na poruku. Valjda da joj javi da smisli imena za unuke pošto je dejt bio IDEALAN. Ja nosim kese on se dopisuje s mamom. Prsti su mi već otpali od hladnoće. E sad zašto mu ne govorim ništa?
Je li toliko zgodan i lep? Ne. Jesam li ja toliko fina? Ne. Prosto ja sam paralizovana od šoka. Robotizovana. Leša je zavladao mojim umom.
Poklanja mi mandarinu na rastanku i kaže BILO JE PREDIVNO. JEDVA ČEKAM DA IZAĐEMO OPET.

Stižem u stan a stiže i poruka od ALEKSEJA SERGEJEVIČA LEŠE.
“Bilo je prelepo. Ali meni se jede domaća kuhinja. Ajde spremi ti sutra večeru i ja ću doći.”
Ja čitam i vrištim od smeha, zovem drugaricu da joj kažem šta se desilo od njenog “daj šansu nekome izađi jbt”.

Leša nastavlja: Dopisuje se sam sa sobom.
“Izvini preterujem. Vidim te drugi put u životu a pozivam se kod tebe u stan. Glupo je.
Ali i dalje mi se jede nešto normalno.
Evo ja ću kupiti sve a ti spremi.
Ješćemo NA STEPENIŠTU.”
Zatim mi šalje fotku i kaže “imam ovaj SRANJE HELLO KITTY STEZNIK ZA LAKAT ornament koji sam dobio u apoteci. Pokloniću ti ga ako mi pokloniš ćebe ili jorgan pošto mi je loše grejanje u stanu.”
Ne pristajem na tu robnu razmenu.
Leša odustaje od svojih komunističkih planova da se ujedinimo.
Javlja mi se još par puta nakon toga. Odselio se. Povezuje me sa nekim divnim ljudima koje i danas mnogo volim i koji mi puno pomažu godinama kasnije. Gubi mu se svaki trag.

Nadam se da je srećan tamo negde sa svojom opranom kosom, rumenom facom, hello kitty steznikom za lakat, mandarinama i mamom.

Autor: Volshy