Sevap

Jagodu sam upoznala sasvim slučajno. Odbojna po karakteru (ništa manje po izgledu), goropadna, gorostasna, obučena zbrda – zdola, i kao većina duševnih bolesnika izobličena fizički onako kako joj se i psiha izobličavala. Imala sam sasvim dovoljno godina da bih mogla sebe opravdati nepoznavanjem ljudi, utoliko više što se bavim poslom koji podrazumeva osnovno poznavanje bolesti koje snađu ni krive ni dužne, pa mi se sada nemogućim čini da sam okretala glavu kad bih videla da mi se odnekud približava. Mojom nemarnošću, slučajem ili sudbinom samom jednog jutra sam bukvalno naletela na nju, i zaprepašćeno podigla pogled, znajući koliko neprijatna, svadljiva i bučna ume da bude. A ona, onako krupna i “strašna”, nasmeje se i kaže: “Dobro jutro, mila.” Otpozdravim i bez ijedne reči više odem.

Ni sama više ne znam kako, ali od par reči počeo se je stvarati niz, a Jagoda je postala svakodnevni gost na pauzi za kafu, nikada je ne pijući iz šoljica koje smo koleginica i ja koristile, već je sama donosila svoju šolju i sa nama delila svoje vreme i priču. A pričala je odmereno, lepo i tečno, Hrvatica nesrećom dospela u naš kraj, majka tri devojčice i supruga pijanca koji je u njoj godinama ubijao Boga, svest i svaki zaradjeni dinar. Od socijale i pomoći ljudi koje nikada nije upoznala othranila je i iškolovala jednu lekarku, jednu stjuardesu(inače lektora srpskog jezika) i jednu teološkinju. I sama visoko obrazovana i u mladosti divna, prelepa žena shvatila je moć obrazovanja, ali i snagu svoje bolesti, manične depresije koju nije mogla uvek da drži pod kontrolom čak ni lekovima, prihvatila je posao za sevap pronađen i sa osećajem večne zahvalnosti nepoznatom dobročinitelju radila ga onako i onoliko koliko joj je bolest dozvoljavala. Na stranu svi njeni ispadi, u zgradi sa više od pedeset procenata intelektualaca bila je u samom vrhu po kulturi i obrazovanju, i zavisno od faza svoje bolesti ćutke ili svadljivo čistila za njima, ne ljuteći se na ljude već na nedostatak obzira i sva oćutana “dobra jutra” koja formalno požele svima, sem njoj od koje okrenu glavu kao da je kužna.

Navikla sam na nju, nisam je” videla” onda kada nije htela da bude viđena, i kao da ništa nije bilo dočekivala je kada joj je bolest bila u digresiji. Stvorilo se čudno, ne prijateljstvo, već veza zasnovana na razumevanju. A onda sam ja ostala bez posla.

Izbezumljena, prestravljena, sa kreditima za kuću i detetom u osnovnoj školi, nisam smela da dozvolim tromesečno ostajanje bez prihoda, plata mog supruga pokrivala je osnovne, životne potrebe, te sam se prihvatila prvog posla koji sam pronašla – u hladnjači sam radila isto ono što i Jagoda u ustanovi koja je meni napravila tromesečnu pauzu. E, tamo meni niko nije govorio “dobro jutro”, ali mi to nije smetalo, sa bezbroj misli i briga u glavi mehanički posao mi nije bio težak i pored njegove izistinske fizičke težine neprimerene ni mojim godinama ni konstituciji.
Sve do dana kada sam ujutru u 6, pred kraj noćne smene čistila ispred hladnjače i u susret mi naišla dojučerašnja koleginica, ona koja je od mene učila osnove posla za koji sam se školovala i (od stida, prezira, ili čega već što ni danas ne znam, a više mi nije ni važno) okrenula glavu, i praveći se da me ne vidi, produžila svojim putem, idući na onaj posao čijim sam je osnovama upravo ja naučila…

Mnogo toga me je u životu zabolelo, ali mi je taj okret glave ostao utisnut do dna duše, toliko silno da me i danas boli kad god ga se setim, koliko god se trudila da zaboravim.
Od tada je prošlo mnogo godina. Jagoda je odavno otišla u penziju, videla sam je još par puta, nekad ćutljivu, nekad nasmejanu i pričljivu, i uvek sa slikama svojih devojčica u nekom od bezbroj džepova. Lepe, mlade žene, uspešne, na ponos svojoj majci toliko posvećene njima trima da je na sebe zaboravila, ni ne znajući sama kako je, jer je na svetlost svesti izvede samo saznanje da su one uspele. Kaže, za nju je kasno. I još kaže da je zaboravljajući svu muku koja je razbolela zaboravila i da se ljuti. I dobro je. Onako kako sama misli da dobro treba biti. I neka joj tako bude.

Samo, ja nisam zaboravila. Ni ćutanja, ni iza leđa reči, ni prezir, ni okrete glave. Valjda sam tada naučila šta sevap znači. Nije to samo kad drugome pomogneš i nepoznat ostaneš. To je(valjda) kad poznatom dokažeš da ga poznaješ makar jednim pozdravom, koliko god mu ruke prljave bile, uvek će biti čistije od onog obraza što mu na poljubac okreneš onda kada misliš da ga je svojim poslom i izgledom zavredio, i oboje se pravite da je sve u redu, a znate da je red prekinut davno još, u ono vreme kada si mislio da ti nikada u životu zatrebati neće, i da pozdrava nije dostojan…

Autor: Hermina Zlatanović