Pričam danas sa bakom (72), onom jedinom koja mi je preostala da je tako zovem, kako provodi dane, pošto je uglavnom sama:
“Ne radim ništa posebno, Zoko, odem do pijace, skuvam ručak, popijem kavu sa komšinicom, slušam vijesti, pa dnevnike, jedan, drugi, treći, a preostalo vrijeme gledam u ovaj prozor. I tako, gledam i razmišljam…”
Pa, to je baš lepo, nekako poetično, ulazi ti sunce u oči, gledaš kroz prozor u svoje dvorište, u baštu, sad će i tvoje ruže procvetati…
“Ma, jok, kakva bašča, gledam da li ćete moći da me izgurate kroz ovaj dvokrilni prozor kad umrem, kroz vrata nema šanse.”
Hvala mojoj baki što me je indirektno, ali blagovremeno upozorila da treba voditi računa o kilaži, nije to za zezanje, pogotovo što moj prozor u sobi ima samo jedno okno.
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermdama(Zorana Milić)
Pitam pokojnog oca, (80g), što si se tako skunjao, jel te boli nešto a on posle kraće pauze- ma boli me starost u p. materinu…