Ko je ona?

Danas je jedna devojka je u 34. godini kupila svoj prvi sat. Raduje se kao dete: Ima i kvadratić sa danom, mesecom i godinom. Prodala je zlatne naušnice i uzela njega. To je prva njena samostalna odluka. Meni se, sva sretna, prvom pohvalila. Tati još nije smela reči, jer on je strog i preke naravi. Inače uglavnom sedi sama u svojoj sobi i kaže da ona nikom ne treba i niko ne želi razgovarati sa njom. A meni razgovor sa njom nikad nije dosadan – dapače, zanimljivija je od većine mojih prijatelja.

Jednom mi je napisala: Neki ljudi iz straha nikad ne polete, a u krletkama drže ptice… Dozvoljeno joj je da sama ide do biblioteke u varoš, koja je udaljena 15 minuta hoda. Mnogo čita. Izlasci sa prijateljicama u kafić su retki, jer tata kaže da one nisu „njeno društvo“. A ko je njeno društvo? Prazna soba?

Neki dan sam joj poslao tek napisanu priču na 15 strana (Letera jednog marinera) o autističnom detetu koje je ozdravilo. Pročitala ga je za nepuna tri minuta. Nisam mogao verovati. A stvarno ga je pročitala jer smo kasnije diskutovali o štivu i znala je sve detalje. Ali diskusija nije dugo trajala jer joj je dosadila. Njoj sve brzo dosadi – tako kaže. Voli slikati, ima talenta, ali sve njene slike su nedovršene iz istog razloga. Kao da u njenoj glavi vreme prebrzo prolazi.

Zato sada ima svoj sat. Ja joj kažem da treba negdje izaći da se pokaže pred društvom. A ona odgovori da će izaći ali ne radi pokazivanja, nego da dođe na vreme. Još jedan vrcav, promišljen odgovor. Možda je to taj sat koji će uskladiti nju sa svetom oko nje. Verujem da u njoj postoji neka skrivena genijalnost i da će jednom koraknuti u naše vreme i konačno svima pokazati ko je ona. U moje je već koraknula.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)