Kad si žedan nisi sav svoj

Čovek hoda pustinjom i umire od žeđi. Naiđe na oazu i u njoj bunar sa vodom. Nagne se nad njim, rukama zahvati vodu, prinese vodu ustima i taman kad je navlažio usne, neko ga potapšao po ramenu. Okrene se, kad pred njim prekrasna brineta. Pravi raskoš ženske lepote.

“Ja sam sultanova žena, i želim voditi ljubav sa tobom!” – reče mu maznim glasom.

Oprosti mi, ali strašno sam žedan i moram piti – odgovori joj čovek smeteno.

“Ne budeš li vodio ljubav, nećeš piti, to je moje pravo da ti zabranim. Ovo je oaza moga muža!” – pripreti mu.

I šta mu preostane – spava sa njom i ona ode zadovoljna. On se požudno okrene bunaru, rukama zahvati vodu, prinese vodu ustima, i taman kad je navlažio usne, neko ga potapša po ramenu. Okrene se opet – kad pred njim prekrasna crnka. Raskoš ženske lepote.

“Ja sam druga sultanova žena, i želim voditi ljubav sa tobom!” – reče mu maznim glasom.

Oprosti mi, ali strašno sam žedan, moram piti! – odgovori joj ne verujući da mu se to događa.

“Ne budeš li vodio ljubav, nećeš piti, to je moje pravo da ti zabranim! Ovo je oaza moga muža!” – pripreti mu.

I šta mu preostane – spava sa njom i ona ode zadovoljna. On se požudno okrene bunaru, rukama zahvati vodu, prinese vodu ustima i taman kad je navlažio usne, neko ga potapša po ramenu. Okrene se čovek – kad pred njim SULTAN.

“Otkud toliko drskosti kod tebe, bedniče? Upadneš u MOJU oazu, spavaš sa mojim ženama i još želiš piti MOJU vodu!”

Čovek se prenerazi ne verujući šta mu se događa. Ispriča sultanu što se zbilo i zamoli ga da mu oprosti. Sultan mu postavi uslov:

“Oprostiću ću ti pod uslovom da se popneš na onaj breg! – pokaže mu breg udaljen dobrih pedesetak metara – i da prdneš tako da te mogu odavde čuti!”

Čovek ode do brega, napne se i iz sve snage prdne. Bilo je gromoglasno i sultan ga je dobro čuo.

“Nisam se nadao da je neko sposoban za to. Slobodan si!” – reče sultan.

Hvala na Vašoj velikodušnosti. Odlazim čim popijem vode! – zahvalno reče čovek.

“Aaaa, ne! Nisam ti dao dozvolu da piješ moju vodu!” – reče sultan.

Ali ne popijem li vodu umreću, smilujte se!! – zavapi čovek.

“U redu. Vidiš li onaj drugi breg? – pokaže mu breg udaljen barem stotinak metara – popni se na njega i prdni iz sve snage tako da te svi u oazi čujemo. Daću ti kamilu i vodu!” – naloži mu sultan.

Ode čovek, popne se na breg, napne se i zadnjim atomima snage prdne. ČUDO! Čuli su ga svi u oazi. Sultan mu, impresioniran, daje kamilu i dozvoli mu uzeti vode. On se okrene bunaru, rukama zahvati vodu, prinese vodu ustima i taman kad je navlažio usne, neko ga potapša po ramenu.

Okrene se čovek, otvori oči, kad nad njim stoji sekretarica iz njegove kancelarije i tiho mu kaže:

“Oprostite gospodine direktore, ali… Zaspali ste na sastanku i strašno glasno prdite…”

Ukoliko znate ko nije otvorio prozor, rado mu uručite otkaz 😉