Triling

Rođeni iste godine, odrasli su u istom naselju, čak su im i roditelji dobili stanove od kombinata u isto vreme. Iako dosta različiti, bili su nerazdvojni. Tri nestašna derana, koristili su sve što im je pružala pitoma ravnica i bezbrižno detinjstvo. Udisali su punim plućima sladunjavi miris kasnih sedamdesetih.

Dušan je sam sebe, kao dete, zvao Duka, a u školi je dobio neslavan nadimak Duduk. Knjiga ga nije baš zanimala, pa se kroz školu provlačio sa dobrim, nekada i dovoljnim uspehom. Već pri kraju osnovne se videlo da raste u, po tadašnjim kriterijumima, pravog dasu. Visok i mišićav, sa valovitom crnom kosom i prodornim zelenim očima, bio je razlog uzdaha vršnjakinja još u srednjoj školi. Dok ne progovori. Tada je nadimak Duduk dolazio do izražaja.

Petra gotovo niko nije znao po imenu, već po nadimku Karadža. Bistrooki i inteligentni mangup, bio je odličan đak, ali i mirođija u svakoj čorbi. Imao je tu dozu drskosti i neodoljivog šarma da su mu nastavnici često opraštali nestašluke. Doduše, ni on nije preterivao, pa osim jedne smanjene ocene iz vladanja, nije snosio ozbiljnije posledice. Imao je i muzičkog talenta, pa je uz pomoć gitare često bio u centru pažnje.

Treći član trilinga je Šandor, a zvali su ga Žuća zbog upadljive i uvek razbarušene svetlo plave kose. Od prvog srednje, kada mu je majka umrla, živeo je samo sa ocem. Tih, uvek sa nekim zagonetnim osmehom na licu, bio je veliki ljubitelj i kolekcionar stripova, a voleo je i da čita romane, Tvena, Dimu, Ćopića… Iznad svega je voleo pecanje.

O njima trojici su se mogle čuti razne priče, naročito kasnije, kada su se momčili po povratku iz JNA. Svima je bila poznata priča kada je Duka, u Herceg Novom, na zajedničkom letovanju, umesto da naruči „kapućino i dve male pune“, od kršne konobarice impozantnog poprsja i orlovskog nosa dobio šamar da se pljesak čuo do Njivica. Naime, nije mogao da sakrije svoju fascinaciju ženskim grudima, pa je buljeći upadljivo u njen dekolte izgovorio:

„Kapućino i dve MALE DEBELE!“ Šljaga je sevnula par milisekundi kasnije…

Drugu ujdurmu na istom letovanju je priredio Šandor. Naime, na ponti ispod hotela „Topla“ nije se moglo naći mesto da se spusti ni jedan, kamo li 3 peškira, a to mesto se svidelo i grupici devojaka od kojih se jedna svidela Šandoru, no ni za njih nije bilo mesta. Prošao je Šandor jednog jutra kroz tu gužvu do vode dok su ga ova dvojica čekala gore na šetalištu. Osmatrala je to i ona grupica devojaka. Sagao se do vode i odjednom uspravio sa rukom podignutom uvis oko koje se obavila zmija i povikao:

„Ene šta sam našao!!“

Videvši zmiju u njegovoj ruci, raja sa plaže skoči na noge lagane, te počeše skupljati peškire, asure, decu, šlaufe, i tutanj uz stepenice. Za nekoliko minuta ponta je bila prazna, pa su se oni, sada u ženskom društvu, razbaškarili na oslobođenom prostoru. Niko nije primetio da je zmija gumena, kupljena na nekoj tezgi u Igalu tih dana.

Ipak, ono po čemu je ovaj triling mangupa ostao upamćen, desilo se ranije. U kraju je živeo i Milivoje, težak nadžak i prgav čovek. Već nekoliko godina je bio u penziji, a radio je u nekom od saveznih organa tadašnje SFRJ gde je bio neka „budža“. Dok je radio, nije propuštao da se onome ko mu se zameri usere u život, koristeći svoj položaj. Kao penzioner više nije bio u mogućnosti da se tako ponaša, pa je njegova frustracija izlazila na videlo u svađama sa komšijama. Sa svima osim Zorke iz prizemlja čija je terasa gledala na parking pored zgrade. Priprosta udovica je imala ulogu nadzorne kamere na parkingu, ali samo za Milivojev FIAT 1300 koji je ovaj lickao u lepim danima, a potom ga prekrivao ceradom.

Tog lepog septembarskog dana Milivoje je otkrio svog ljubimca da mu se, valjda, divi, kada je sa obližnjeg igrališta doskakutala blatnjava fudbalska lopta i udarila u njegovog „svetog Fiata“ ostavljajući trag blata na zadnjim vratima. Milivojevo lice je postalo bordo i krenula je salva psovki i najgorih uvreda prema preneraženoj deci na igralištu. Na sve to se čuje i Zorkina cika:

„On je! Onaj mali cigiš!!“ – i pokazuje prstom sa terase na Dragana, malog Roma koji je živeo u trošnoj kućici na drugom kraju naselja.

Milivoje je uzeo onu loptu, iz gepeka izvadio šrafciger i besno je izbušio. Videvši šta ludak radi deca sa igrališta se razbežaše. Žuti i Karadža su sve to videli prilazeći zgradi. Krenuli su po Duku koji je tu živeo. Karadža stegnu pesnice i zube i zakorači u pravcu Milivoja kada ga Žuti uhvati za ruku:

„Neka, nemoj! Ajmo po Duku, imam plan.“

Nekoliko dana kasnije, Milivoje je, kao i svake nedelje, seo u svog ljubimca da se provoza. Motor je zaverglao, ali nije upalio. Tako još nekoliko puta. Milivoje već besan, otvara haubu, psuje glasno, pa zatvori haubu i viknu na Zorku koja je stajala na terasi:

„Zorka! Jel mi neko prilazio kolima!?“
„Nije, Miko, ja nisam videla nikog, a od 7 sam ovde!“

Milivoje huknu, vrati ciradu na auto, i psujući sebi u bradu ode kući.

Sutradan se pojavio kod Tiće mehaničara u radionici i tražio da ovaj dođe i da vidi šta mu je sa autom.

„Može, ali se izlazak na teren plaća.“

Sikće matora škrtica, ali pristaje. Tog popodneva je Tića došao u naselje sa kištrom alata i posle pola sata šurkanja oko auta rekao Milivoju:

„Ovo mora u radionicu da se došlepa. Na kanal.“

Tako se Fiat, posle nekoliko dana, našao u Tićinoj radionici. Čim je, već danima izbezumljeni Milivoje, zašao iza ćoška, u radionicu su ušla tri mangupa. Tića je bio Šandorov rođak i deo te male zavere.

Naime, Karadža je saznao da je pokojna lopta pripadala baš Draganu, njima toliko simpatičnom mališi koga su ponekad vodili na pecanje i slali da im nešto donese iz prodavnice, a Dragan je bio beskrajno zahvalan za svaki slatkiš ili burek koji je od njih dobio. Ta lopta mu je bila najvrednija imovina. Nisu mogli da dozvole da im drugar bude tužan, naročito ne zbog pomahnitalog baksuza i njegovog auta. Zato je Šandor, videvši ceo događaj, u trenutku smislio plan.

U noći posle ubistva lopte, Duka je, po uputstvu Žutog, ugurao u auspuh Fiata nekoliko krpa, izašavši iz kuće u gluvo doba pod izgovorom da baci đubre koje je, eto, baš te večeri zaboravio da izbaci. Naravno, u to doba je Zorka – nadzorna kamera van funkcije. Sa krpama u auspuhu Fiat nije mogao da upali, a Tića je o svemu bio obavešten. Njegov servis je bio najbliži, verovatno i jedini za koji je matori namćor znao. Tako je, zbog izbušene lopte, Milivoje platio Tićin izlazak na teren, šlepanje i popravku auta. Baš je „došao na kanal“. Cvrčao je o tome Zorki danima. Tića nije zadržao novac. Sve je dao neobičnom trilingu, a ovi su Draganu kupili novu loptu i štap za pecanje. Posle su, sa neskrivenim zadovoljstvom, pričali o Draganovom širokom osmehu, zagrljaju i suzama radosnicama. Imali su tada 17 godina.

Posle onog letovanja triling se razišao. Duka je, još u Herceg Novom, izgladio odnose sa onom konobaricom. Ostali su u kontaktu. Kada je došla da studira u Beograd, Duka je otišao kod nje. Kasnije su se venčali i odperjali negde za svojom srećom.

Karadža je otišao u Novi Sad da studira. Tu se, uz gitaru, upoznao sa Sanjom, sa kojom se venčao. Zajedno su otišli u Australiju kada je on dobio posao u avio-kompaniji „Quantas“. Retko dolazi u rodni kraj.

Šandor se ženio više puta, živi u Subotici, vozi kamion i ide na pecanje. Od kada je sahranio i oca retko dolazi, obično kod Tiće i na kratko.

Neka dobrota koju su nosila ova tri mangupa je sada razvejana po svetu. Ako, i treba. Primiće se to seme pa će još negde daleko porasti neki dobrodušni mangupi.

Jedan Dragan sigurno zna o čemu pričam…

Autor: Grof od Kačulica