Pisaća mašina

Mama je 70ih godina prošlog veka bila devojka kada je završila kurs stenografije i daktilografije. Tada joj je kupljena mala zelena mehanička pisaća mašina, sasvim zgodna da se u svom koferu prenese gde god je potrebno.

Pamtim kako sam sredinom 80ih godina, kao devojčica sa divljenjem gledala majku dok je na njoj spretno kucala ne podižući pogled sa teksta na papiru pored. Imala je naočare sa velikim tada modernim ramom i natapiranom kosom naprskanom lakom koji mi je mirisao na frizerski salon. Nalakirani roze nokti bademastog oblika, dugački taman toliko da bez greške bude otkucan ceo tekst neverovatnom brzinom. Miris indigo preslikača još uvek mogu da osetim u nozdrvama i čujem prijatan zvuk nepogrešivog kuckanja svakog dugmenceta.

2012. godine, kada se mama razbolela, na konzilijumu u jednoj bolnici tata primeti da izveštaje kucaju na mehaničkim mašinama, prastarim i polupokvarenim.
Mama je umrla, tata spakuje njenu malu pisaću mašinu i pokloni je bolnici. Kad mi je rekao za taj human gest, osećala sam da je s tom mašinom otišla dragocena uspomena na vreme koje je odisalo bezbrižnošću.

2022., 10 godina nakon tog događaja, jednog sasvim običnog dana, na FB vidim objavu sa slikom mehaničke pisaće mašine. Prodaje se. Čitam komentare ispod oglasa. Piše da je neko odustao od kupovine mašine. Odustao.. Odustaooo! Brzo pišem da sam ja zainteresovana. Vreme stoji, sve deluje predugo. Razmišljam da li sam se javila na vreme. U tom jedvačekanju, odgovara mi divna osoba koja me je silno usrećila rečima da je mašina dostupna, potpuno ispravna, ima i novu dvobojnu traku i sve je to spakovano u originalan koferčić. Ja ne mogu da sakrijem svoje oduševljenje i uzbuđeno joj pišem koliko sam želela takvu mašinu i da je nekada moja majka imala, pa ispričam i kako se mašine iz humanih razloga tata odrekao.
Kažem da ne mogu da verujem da ću konačno imati malu starinsku pisaću mašinu. Taaakvu sam zamišljala, baaaš takvu u uglu dnevnog boravka. Taj kutak bi bio moj, samo moj. Uređen na moj način, bez opterećivanja time da li se uklapa u ostatak enterijera. Tom kutku bi dušu i karakter dala upravo takva pisaća mašina, koju čekam čitavu deceniju. Pričam da imam mali blog, čija je zaštitna boja tirkiz i kako sam zamišljala da bi takva mašina u uglu sobe simbolizovala i taj moj blog.
Sve mene to divno stvorenje sasluša, moje uzbuđenje pređe i na nju. Dogovorimo se oko preuzimanja.

Sutradan dobijam mašinu. Ja vam ne mogu opisati svoju sreću. Odlazim u spavaću sobu. Pažljivo stavljam kofer na krevet i otvaram ga. U njemu leži mašina u svoj svojoj lepoti. U valjku papir sa ispisanim tekstom:
“Nemojte se ljutiti na mene, ali kada sam čula Vaš razlog kupovine, odlučila sam još tada da vam je zapravo poklonim. Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno.”

Čitam tekst i ostajem nema. Nema pred malom starinskom pisaćom mašinom koja je stigla do mene. Nema pred takvim gestom osobe koja me nikada nije videla. Osobe koja me ne poznaje. Osobe koja je samo prepoznala moju silnu želju. Osobe koja je rekla da je ta mašina, stajala ispod njenog kreveta i sve ove godine čekala mene.

I takve reči, ti gestovi vraćaju veru u LJude.
Nauče te da je u redu da ostaneš dete i da je dovoljno da želiš jako, jaaakooo i maštaššš baš, baš o onome što silno želiš i to nešto će sigurno naći put do tebe.
Ljudi, ništa nije slučajno! 💓

Autor: Lidija Bizić