Azdisl’k

Azdisali smo.
A ako ne znate šta to znači, onda ste vi azdisali.

Dok smo jeli trošenicu, poparu i mešen ‘lebac, sanjali smo o pašteti, salami i praškoj šunki iz konzerve, o kupljenom hlebu, somunu, mnogo toga što sam napisala upravo je o njemu, upamtila sam taj miris zbog dede, jedinog koji mi ga je donosio.
Dok su nam pravili kolače na mašinu,”gusenice”, žutu tortu i sok od višanja iz dvorišta, maštali smo o čokoladi, gumenim bombonama i koka – koli, zadruga bejaše puna svega za gledanje, ali za mnogo toga mi nismo imali para.

Dok smo imali slobodu i sigurnost u pola noći kretanja, sedeli smo u kući i na dva tv – kanala gledali sve što su oni nudili, zadovoljni zbog prozora u svet, opčinjeni.
Kad svega imamo, fali nam još malo.
I zanimljivo je i uvek se začudim kako baš oni koji onda kada smo mi nemali uvek sve imali sada azdisuju, bajagi pateći za onim čega su se gnušali i od čega su glavu okretali, što nikada nisu zbog moranja probali.

I još je čudnije, ali mi nimalo zanimljivo nije kako oni koji su nemali sada kada imaju na svoje nemanje zaboravljaju, pa da i drugima to dokažu, kupuju i preplaćuju sve “retro i etno”, a zasigurno znam da im je toga preko glave, valjda tako potiru i plaćaju zaborav, šta li…
Ne volim komedijaše.

I dalje se radujem vrši, moj otac je godinama vozio kombajn i miris žita mi se u nozdrve zanavek uvukao, prteni džakovi i tek prosuto žito,” dobro je, biće ‘leba”, i dan danas hleb mesim i kuća mi na njega miriše, moj sin dedi,mom svekru pomaže da nakon vršidbe džakove utovari i doveze(jedini posao koji sa uživanjem radi), i dan danas se klas žita po stolu prosipa da se vidi je li dobra pšenica, je li za žetvu spremna, i dalje volim trošenicu, kolače na mašinu i sok od višanja, i dalje u kući sedim, ali sve manje vidim šta se u velikom svetu dešava, jer previše svega u našem “dvorištu” ima, a mi i dalje patimo za nečim što ni videli nismo i što nikada nećemo videti niti moći da imamo…

Danas svi pišu i pričaju o onome što nije smelo da se dogodi, azdisali smo jer se desilo upravo ono što sam znala da hoće, da će nas tući za naše pravo, a koliko juče smo sve zdravo za gotovo uzimali… Kao onaj hleb na stolu, i žito i žutu tortu, za šta smo mislili da oslikava siromaštvo, a gle, to je bila slika imanja, i ako sam nešto naučila, to je da se bojim bolesti i gladi.
I gluposti.

Najpre svoje, a onda i tudje, onih koji je nisu svesni. Onih, azdisalih.

Autor: Hermina Zlatanović